Verovatno ste od malena slušali da „Nema ništa bolje od dobre kožne cipele“ ili da „Ništa ne greje kao vuna/krzno“. Normalizacija i sveprisutnost ovih životinjskih proizvoda doveli su do toga da se vrlo retko zapitamo kroz šta zapravo prolaze životinje da bi taj proizvod bio napravljen. Prelazak na veganstvo podrazumeva preispitivanje ovih praksi koje industrije tako jarko žele da sakriju od nas. Povezivanje naših cipela sa brutalnim nasiljem nije uvek lako, ali ako se ova veza spozna, prelazak na alternativne materijale je prilično lagan, s obzirom na to da je izbor na tržištu veoma širok.
Koža
Životinje koje se koriste zarad kože su brojne – u modnoj industriji se nemilosrdno eksploatišu sve životinje čije se krzno i koža mogu upotrebiti, a što je egzotičnija životinja, materijal je skuplji. Neke od njih su zečevi, kune, lisice, krokodili, lame, slonovi, gušteri, psi, mačke i mnoge druge.
Veliki deo proizvoda od kože koje možemo primetiti u skoro svakoj prodavnici dolazi od krava i teladi. Tek rođenu jagnjad ljudi žive stavljaju u ključalu vodu kako bi se dobile rukavice, a koža od nerođene teladi i jagnjadi (nekad namerno abortiranih, a nekad uzetih od ubijenih trudnih krava), smatra se velikim luksuzom.
Na Floridi je legalno držati do 360 krokodila (koji su dugački skoro 2 metra) u prostorima veličine prosečne kuće. Mladi krokodili često se drže u rezervoarima iznad zemlje, dok su stariji smešteni u bazenima, nogama utonuli u beton. Iako je krokodilima životni vek 60 godina, ubijaju se maljevima i sekirama kada napune dve. Nije retko da ostanu svesni nakon pokušaja ubistva, te bivaju odrani živi i umiru polako u agoniji satima nakon što im je koža sastrugana.
Još jedna od zastrašujućih praksi jeste zakucavanje zmije za drvo, nakon čega sledi struganje kože dok je životinja živa i potpuno svesna.
Krzno
Različite životinje, uključujući lisice, pse i mačke, činčile, rakune, dabrove, zečeve i mnoge druge, provedu svoje kratke živote u minijaturnim kavezima, okruženi svojim fekalijama, dok im ne bude slomljen vrat ili probušena lobanja radi oduzimanja njihove kože i krzna.
Za samo jednu bundu nemilosrdno se ubije i odere i do 200 činčila, a velika potražnja dovela je ovu vrstu do granica izumiranja. Činčile su nokturne životinje, što znači da su aktivne noću, dok se na farmi sa njima radi preko dana, što predstavlja svojevrsno mučenje. Pre smrti, činčile se drže u kavezima u kojima se jedva mogu okrenuti na temperaturama koje nisu pogodne za njih. Česta je praksa da im se bebe oduzimaju, dok mame ispuštaju bolne krike u pokušaju šapicama da dopru do svoje bebe i da se provuku kroz kavez na sve načine.
Brojni zečevi koje ljudi uzgajaju radi njihovog krzna svoje živote provedu u malom kavezu, gde ne mogu ni da skoče što znamo da je njihov osnovni vid kretanja. Oko milijardu zečeva godišnje strada u industriji krzna, od čega 70 miliona samo u Francuskoj.
Foke svake godine tokom svoje migracije prave pauzu na santama leda kako bi se ženke porodile. One rađaju jednom godišnje, a beba već od druge nedelje formira belo, meko krzno. Mame se u početku ne odvajaju od beba, međutim, kada dođe vreme za hranjenje, bebe ostanu zajedno sa jednom od mama, dok ostale idu po hranu. Ova potraga traje 3–5 dana i, nažalost, hiljade mama vrati se da bi zateklo prazne sante leda. Kanadski pokolj foka dešava se svake godine da bi se napravili kaputi. Ovi ljubitelji hladnih predela bivaju ubijeni velikim palicama i pištoljima, a u poslednjih 5 godina na ovaj način stradalo je više od milion foka.
U prirodi rakuni žive oko 7 godina, ali nažalost, njihove živote često skrate pohlepni ljudi koji postavljaju zamke i puštaju besne lovačke pse na njih (koje takođe maltretiraju i drže u kavezima). Rakuni koji upadnu u neku od zamki provode sate u agoniji dok lovci ne dođu po njih, a neretko sebi odgrizu šape kako bi pobegli.
Vuna
Kada je reč o vuni, većina ljudi ne bi rekla da njena proizvodnja podrazumeva surovost, posebno jer ovce često puštaju da provode vreme na poljima većinu godine i odvode ih samo na porođaj i šišanje. Takođe, nije kao da je šišanje ovaca podjednako surovo kao npr. „proizvodnja“ krzna koja očigledno zahteva nečiju smrt, zar ne? Međutim, to je samo mali deo priče. Postoje brojne izuzetno nemoralne i surove prakse u industriji vune.
Zahvaljujući genetskom inženjeringu i selektivnom uzgoju, danas se gaje uglavnom vrste koje proizvode mnogo vune – mnogo više nego što im je uopšte potrebno. Zato one moraju da se šišaju bar jednom godišnje kako runo ne bi postalo pregusto ili predugačko, što može dovesti do pregrevanja i otežanog kretanja. Šišanje je obično vrlo brzopotezna radnja i, iako bi radnici trebalo da su dobro obučeni i iskusni, to vrlo često nije slučaj. Takođe, većina šišača vune je plaćena po količini vune koju ošišaju, te im je u interesu da za što kraće vreme ošišaju što više ovaca. Sve to vrlo često rezultira povredama životinje. Procenjuje se takođe da milion ovaca godišnje umre od izloženosti vremenskim uslovima zbog preranog šišanja.
Kupiranje (sečenje repova), uklanjanje rogova (izraslih ili sprečavanje njihovog rasta), urezivanje ušiju, kastracija, odsecanje nabora kože vrlo su česte prakse u industriji vune. Naravno, ove procedure se gotovo po pravilu rade bez anestezije.
Odsecanje nabora kože (mulesing) je jedna od najsurovijih praksi industrije vune. Vrste ovaca koje proizvode mnogo vune imaju naboranu kožu na repu i oko njega. Takva koža je sklona „napadu muva“ (infekciji zvanoj flystrike) zbog skupljanja viška vlage i urina. „Napad muva“ je bolno stanje u kojem muve polažu jaja u nabore kože, a iz jaja se izležu larve koje jedu živu ovcu. Industrija vune bira da ovaj problem rešava odsecanjem velikih komada kože sa područja repa i stražnje strane nogu gde se potom stvara ožiljno tkivo u koje muve ne mogu da polože jaja. U mnogim slučajevima krvave, nelečene rane ostaju na meti muva i njihovih larvi pre zalečenja rana. Bol od ovih rana je toliko jak da se dešava da jagnjići potpuno menjaju način na koji hodaju i počinju da se kreću u stranu, poput kraba. Potrebne su nedelje da ove rane zarastu, a sa nekima se to nikada i ne dogodi.
Ovce nisu jedine životinje eksploatisane zbog vune. Ona se dobija od runa, kože ili krzna različitih životinja, najčešće ovaca, ali takođe i koza (npr. kašmir i moher), alpaki, lama, kamila, zečeva (npr. angora vuna), mošusnog govečeta ili bizona. Većina angora vune dolazi iz Kine gde radnici nasilno čupaju dlake sa osetljive kože zečeva dok su životinje po pravilu potpuno svesne.
Kao što to biva sa kravama u mlečnoj industriji, kada su eksploatisane do te mere da više nisu isplative, i ovce se šalju u klanicu. Neretko bivaju prodate u zemlje Istoka, te su ovce primorane da prelaze izuzetno velike razdaljine u natrpanom skučenom prostoru po nekoliko nedelja, nekad i po nekoliko meseci. Mnoge u toku ovog procesa umru od iscrpljenosti, dehidratacije, stresa, povreda, a jaganjci koji bivaju rođeni u momentu transporta često budu zgaženi od strane uznemirene gomile ovaca u neprirodnim uslovima.
Perje
Guske su najveće žrtve industrije perja. Jedan dan pred čerupanje guske ne dobijaju hranu za slučaj da u procesu prevrtanja i mučnog čupanja perja ne povrate i na taj način ga uprljaju. Čerupanje se praktikuje kada guska napuni 10 nedelja i može se ponavljati svake šeste nedelje, sve dok farmeri ne odluče da je guska „spremna“ za klanje. One guske koje žive u industriji jaja kroz ovu torturu prođu između 5 i 15 puta, dok one uzgajane za hranu kroz ovaj proces prođu 4 puta tokom života. Ako je uzgajivač uvežban u čupanju perja može obraditi oko 100 ptica na dan.
Farmeri ove nežne i osetljive životinje čerupaju bez anestezije, što pored bola prouzrokuje i veliku psihičku traumu. Pored toga, prilikom čerupanja, uzgajivači ptice drže za vrat ili krila, pri čemu im noge stežu kolenima ili ih vezuju. Ovaj bolan proces, koji se može uporediti sa čupanjem kose kod ljudi, veliki broj gusaka nije u stanju da preživi. Nakon čerupanja ostaju otvorene rane, koje uzgajivači preživelim pticama ušivaju nedezinfikovanim iglama i koncem u nehigijenskim uslovima.
Svila
Svila je vlakno koje svilene bube proizvode u procesu izgradnje čaura. Bube čauru kreću da grade već oko četvrte nedelje svog života kako bi, kada za to dođe vreme, mogle da uđu u fazu lutke i tako prođu kroz preobražaj. Nažalost, mnoge svilene bube ne dočekaju stadijum leptira. Da bi svilena nit ostala neprekinuta (duga je 300 do 350 metara), gusenice se guše vrućom parom, direktnim izlaganjem suncu ili se kuvaju žive u čaurama. Za samo jedan kilogram svile potrebno je ubiti oko 6600 svilenih buba.
Svilene bube kojima je pošteđen život radi razmnožavanja ne prolaze mnogo bolje od ostalih. Ženke snose od 400 do 600 jajašceta, a nakon toga bivaju spljoštene i stavljene pod mikroskop, kako bi se utvrdilo zdravstveno stanje majke. Ukoliko je zaražena nekom vrstom bolesti, uništavaju se sva njena jaja. Mužjake nakon parenja odbacuju, a s obzirom na uslove u kojima su odrasli, letačke sposobnosti im nisu razvijene te postaju glavna poslastica pticama ispred fabrika svile.
Koja je alternativa?
Kao što smo na početku spomenuli, danas postoji pregršt alternativa kao što su pamuk, pamučni flanel, konopljina vlakna, juta, bambusova vlakna, mekani akrilik, reciklirani poliester, sintetička vlakna, kao i najrazličitije vrste veštačke kože (sintetičke, od ananasa, pečuraka i sl.) koje podjednako dobro, ako ne i bolje, mogu pružiti sve što i koža, krzno, vuna, perje i svila, ali s jednom bitnom razlikom – saosećajno i bez okrutnosti!